Kao trener bih prebio igrača Dejana Savića, ali bojim se da bi mi vratio

Iskače Dejan Savić iz šablona kada su srpski treneri u pitanju. Ne samo što je istinski žetelac medalja na najvećim svetskim takmičenjima, nego je i čovek koji odbija da prihvati brojne hvalospeve, komplimente...

Tako i sada u intervjuu za Dnevnik Savić odbija da prihvati komentare kako je najbolji trener na svetu, što jasno govore ostvareni rezultati.

„Ne smatram sebe najboljim trenerom na svetu i nisam opterećen time. Za moju trenersku karijeru zaslužni su igrači, bivši i sadašnji, oni s kojima sam igrao i koje sam trenirao, kao i oni s kojima sada radim. Imao sam sreće da sam radio s igračima koji su uvek ispunjavali sve što sam očekivao i tražio od njih. To je kao da vozim Ferari“, objasnio je Savić.

Duhoviti srpski selektor je slikovito objasnio kakva je razlika između njega kao nekada velikog igrača, rekordera po broju nastupa za reprezentaciju i sada kao selektora.

„Velika je razlika, sada sam mnogo smireniji. Pripremao sam sebe za trenerski poziv godinama i onog momenta kada sam izašao iz bazena, nisam više razmišljao kao igrač. Bio sam temperamentan kao igrač, ali sada sam na poziciji u kojoj emocije moraju da se kanališu i drže u određenom okviru. Trener mora da se kontroliše, jer je on ogledalo svojih igrača i obrnuto. Kao trener sigurno bih prebio igrača Savića, ali se plašim da bi mi sigurno vratio (haha)“.

Nema nikakvu dilemu Savić ko je bio u moru velikih asova, legendi, najbolji s kojim je igrao.

„Vlada Vujasinović je bez dileme obeležio moju igračku karijeru. Ol-raund igrač, izuzetan motor ekipe. Znao je u svakom momentu kako da reaguje. Odličan u odbrani i sjajan u napadu. Od onih koje sam trenirao to su Filip Filipović i Andrija Prlainović, te Duško Pijetlović, a od mlađih Dušan Mandić i Nikola Jakšić, čije vreme tek dolazi“.

Osvojio je Savić kao selektor reprezentacije Srbije sve što se osvojiti moglo. Zato je pitanje da li oseća zasićenje sada na startu novog olimpijskog ciklusa.

„To je veći problem kod igrača, jer su pod velikim pritiskom. Pored klupskih obaveza sa igranjem u reprezentaciji imaju i do 90 utakmica godišnje, što je katastrofa, jer nemaju vremena za oporavak i odmor. Onog momenta kada osetim da to više nije to, povući ću se kao što sam učinio i kao igrač. Možda odem u Ljig i opušteno čitam knjige, mada ni tamo više nema mira i tišine kao nekada“, poručio je Dejan Savić.